60. filmski festival u Kanu

Dominacija teških filmova


Autor: M. Kovačević | 29.05.2007 - 11:01




Nakon 12 dana, 22 filma i 60 godina Kanskog festivala, žiri predvođen Stivenom Frirsom dodelio je „Zlatnu palmu“ rumunskom filmu „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“ („4 Luni, 3 Saptamini Si 2 Zile“) koji je režirao Kristijan Munđu.
Ova nagrada samo je potvrdila da svi putevi vode ka rumunskoj kinematografiji, budući da su „Snovi o Kaliforniji“ („California Dreamin“) Munđuovog sunarodnika Kristijana Nemeskua dan ranije proglašeni najboljim filmom u programu „Izvestan pogled“ („Un Certain Regard“). Nemesku je poginuo prošlog leta u saobraćajnoj nesreći u 27. godini, ostavivši „Snove o Kaliforniji“ nedovršenim. Članovi žirija „Izvesnog pogleda“ prvobitno nisu želeli da odlučuju o ovom filmu o američkim vojnicima u jednom rumunskom seocetu, ali su promenili mišljenje nakon što su ga odgledali.
Inače, Munđuov film prati (u jednom danu pred kraj Čaušeskuove vladavine) studentkinju koja želi da izvrši nelegalan abortus i njenu cimerku čija odluka da pomogne prijateljici vodi direktno u kobnu životnu dramu.
Film naslovljen po starosti fetusa zapanjio je i „očvrsle“ festivalske veterane i od kako je prikazan (drugog dana festivala) smatran je apsolutnim favoritom kritike. Biblija filmske industrije, časopis „Verajeti“, nazvao je film otkrovenjem. „Savršeno izrežiran i briljantno odglumljen, Munđuov film je zapanjujuće dostignuće urađeno sa tako čistim i iskrenim jezikom, koje ne samo da priča o nelegalnim abortusima nego i o stalnim snalaženjima neophodnim da biste preživeli poslednje dane sovjetskog bloka“, napisao je kritičar Džej Vajsberg. Ovaj film snimljen je za nešto manje od 600.000 evra i drugo je Munđuovo ostvarenje.
Ovogodišnja glavna takmičarska selekcija smatra se jednom od najjačih u poslednjih nekoliko godina. Prikazani filmovi mahom su se bavili teškim temama, od smrti do abortusa i starosti, prožeti primerima velike humanosti.
I u preostalim nagrađenim ostvarenjima preovladavali su sumorni tonovi.
Drugu po važnosti nagradu festivala, Gran pri žirija, dobila je japanska rediteljka Naomi Kavase za „Žalosnu šumu“ („Šuma Mogari“ je originalni naslov). „Pravljenje filma je veoma teško i liči na život“, izjavila je Naomi Kavase (37) na dodeli nagrada. „U životu se borimo sa raznim teškoćama, nevidljivim stvarima, sećanjem na preminule... Kada osetimo podršku, sve se lakše preboli.“ Film „Žalosna šuma“ je priča o čoveku sa demencijom (Šigeki Uda) koji živi u malom staračkom domu i negovateljici (Mačiko Ono) koja je izgubila dete. Oni lutaju šumom u potrazi za grobom starčeve supruge. Kavase je 1997. u Kanu osvojila „Zlatnu kameru“ namenjenu debitantima za „Moe no Suzaku“.
Američki slikar i reditelj Džulijan Šnabel dobio je nagradu za najbolju režiju za svoj prvi film na francuskom jeziku, „Ronilačko odelo i leptir“ („Le Scaphandre et le Papillon“). Nakon filmovanih biografija o američkom slikaru Žan-Mišelu Baskijatu („Baskijat“, 1996) i kubanskom pesniku Reinaldu Arenasu („Pre nego što padne noć“, 2001), Šnabel se ovoga puta odlučio za priču o francuskom uredniku Žan-Dominiku Bobiju (Matje Amalrik) koji je nakon moždanog udara ostao paralizovan, ali je uspeo da napiše memoare koristeći se samo treptanjem kapcima. „Ja njegovu priču nisam doživeo kao depresivnu“, kazao je Šnabel. „Mislim da je Žan-Dominik hteo svima nama da kaže: Bio sam mrtav dok sam imao svoje telo. Bio sam slep. Bila je potrebna jedna ovako stravična nesreća da mi pokaže moju pravu prirodu.“
U subotu uveče organizovana je projekcija filma „Dvanaest gnevnih ljudi“ sa pokojnim Henrijem Fondom, a potom su organizatori iznenadili njegovu ćerku Džejn Fondu uručivši joj specijalnu nagradu za životno delo. Predsednik festivala Žil Žakob pričao je o Džejninim usponima i padovima u karijeri, uključujući i njen kontroverzni put u Severni Vijetnam 1972, našalivši se da mu ni na kraj pameti nije bilo da će festival nagraditi nekoga „koga je špijunirao i progonio FBI“. Vidno dirnuta, Džejn Fonda (69) vratila je priču na svog oca: „Za mog oca filmovi su bili njegov način da predstavi demokratiju, pravdu i kvalitet života“, dodavši da se nada kako će jednoga dana „Sjedinjene Države ponovo postati zemlja za koju se on zalagao“.





Kritičari o „Zavetu“
„On nikada nije svesno umeren“ - to je idalje moto impulsivnog srpskog režisera Emira Kuturice. Svi uobičajeni sastojci su prisutni u „Zavetu“, najnovijoj upečatljivoj epizodi Emirovih balkanskih ludorija: manijakalno preterivanje, farsa, likovi kao u crtanom filmu i uobičajena menažerija bespomoćnih životinja (...) Dugo se činilo da je ova formula preterano eksploatisana, ali - barem ovoga puta - Kusturica radi sa više poleta nego u svom prethodnom filmu „Život je čudo“. „Zavet“, rađen u duhu burleske (...) mogao bi da doživi komercijalni neuspeh zbog odsustva političke dimenzije koja je Kusturici 1995. donela „Zlatnu palmu“ i titulu autora čiji film mora da se odgleda. Ipak, njegovi obožavaoci - naročito oni u Francuskoj - rado će pogledati njegovo najnovije ostvarenje, iako u njemu nema iznenađenja(...)“ (Screen)
„Balkanska komedija postaje sve otkačenija sa svakim novim ostvernjem najpoznatijeg balkanskog režisera Emira Kusturice. Ovaj režiser potvrđuje ovim filmom da je upravnik sopstvenog kinematografskog cirkusa koji otprilike svake druge godine dolazi u vaš grad sa neznatno izmenjenom predstavom, koju izvodi manje-više ista grupa artista. Novajlije i veliki obožavaoci Kusturičinih komedija biće oduševljeni i trebalo bi da rezervišu mesta u prvim redovima (iako „Zavetu“ nedostaji emotivni naboj i satira njegovih najboljih filmova), dok ostali treba da se opredele za jeftinija sedišta. (european-films.net)
„Nastavivši da se poigrava sa svojim brendom groteskno preuveličanih komedija van svake pameti, Kusturica je zaista uspeo da nadmaši neumerenosti iz svog prethodnog filma ‘Život je čudo’ novom serijom cirkusarija o seljačiću koji nalazi pravu ljubav.“ (Robert Keler, „Verajeti“)
Kusturica je Kelerov stav odbacio rečima: „To vam je kao ludilo posmatrano očima ludaka. Ja se trudim da ne robujem trendovima i jedan sam od nekolicine reditelja koji radi samo ono što mu se apsolutno dopada.“ On je primetio da njegove filmove kritičari često dočekuju na nož, iako su veoma gledani širom sveta i imaju odličan prolaz kod publike.