Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slicno leèi sliènim".
Ovaj princip su poznavali i primenjivali Hipokrat i Paracelzus, ajurveda, ali ga je na praktièan naèin, u Evropi, razvio nemaèki lekar Samuel Kristijan Haneman, prije nepuna dva veka. Nezadovoljan tadašnjim medicinskim objasnjenjima, Haneman je niz godina istrazivao i napravio listu odreðenog broja lekovitih supstanci, kao i simptoma do kojih su dovodile, kad ih je davao zdravim ljudima. Posle toga ih je davao pacijentima èija se simpatologija problema poklapala sa simptomskom slikom odgovarajuæeg leka.
Jedna od osnovnih postavki Homeopatije je da bolest, sama po sebi, nije poseban entitet. Bolest ima dinamièno odreðenje, a imajuèi u vidu polazno homeopatsko stanovište da svaki èovek poseduje životnu energiju koja ga održava u harmonišnoj vitalnosti, bolest je samo znak, da su tu energiju, trenutno, prevladali nepovoljni uticaji.
Za Homeopatiju simptomi nisu èinilac bolesti, veæ izraz otpora, nastojanje pogoðenog organizma da prevaziðe probleme koji su ga obuzeli. To takoðe znaèi da simptomi nisu dati nekom unapred odreðenom bolešæu, nego su proizvedeni individualnošæu osobe.
Stoga se homeopatski terapeuti ne usmeravaju prvenstveno na unistavanje i potiskivanje simptoma, nego teže da ih što bolje upoznaju. Zato homeopatska anamneza obuhvata ceo opseg duhovnih, emocionalnih i fizièkih promena koje ukazuju na posebnost reagovanja odbrambenih snaga pojedinca.
Za homeopatskog terapeuta je bitno kako osoba reaguje na hranu, stresove, vreme, kakvo im je zanimanje, temperament, naèin života, dnevne navike. Neretko su od pomoæi i èlanovi porodice koji zapažaju svojstvenost osobe u vreme pojave zdravstvenih tegoba. Homeopatska terapija nije usmerena na bolest veæ individualnost osobe, pa se desava da se za iste simptome preporuèuju razlièiti homeopatski tretmani.
Homeopatija je zasnovana na èetiri glavna zakona.
Prvi zakon je zakon slicnosti, poznat kao "slièno se sliènim leèi". To podrazumeva da supstance, koje kod zdravih ljudi uzrokuju odreðene simptome, mogu da se primene za leèenje ljudi kod kojih su ti simptomi, u nekom trenutku karakteristièni. Tri osnovne prepostavke zakona sliènosti su:
1) skup simptoma, sam po sebi nije bolest, vec odbrambena reakcija organizma, mobilisanjem životne energije;
2) organizam zna najbolje, odnosno simptomi su izraz optimalne reakcije organizma koji nastoji da ponovo uspostavi izgubljenu ravnotezu;
3) tako angazovanom organizmu se najbolje može pomoæi ako se ti simptomi potpomognu upravo u dotadašnjem delovanju. Ukoliko bi se radilo na suzbijanju simptoma, odbrambene snage bi slabile, i onda bi mu trebala stalna spoljna pomoæ.
Drugi zakon Homeopatije je Heringov zakon ili zakon pravca leèenja.
On podrazumeva da se ozdravljenje krece po utvrðenom obrascu. Simptomi se povlaèe u smeru od unutrašnjosti ka spoljasnjosti (od vitalnih unutrasnjih organa ka koži, od duhovnei emocionalne sfere ka fizickoj). Poèetkom tretmana dolazi do pojaèanja simptoma, ali ubrzo sledi njihovo slabljenje, a onda, snaznom reakcijom organizma i njihovo povlacenje.
Treci zakon homeopatije je zakon jednog leka.
Homeopatski terapeuti se u veèini slucajeva trude da osobi odrede samo jedan lek, i to onaj, èija simptomska slika odgovara ustanovljenim simptomima kod osobe. Homeopatija kaze, da, ako ne raspolaze specificnom senzitivnošæu prema jedinstvenom, individualizovanom reagovanju odbrambenih snaga osobe, lek neæe biti kompaktibilan sa postojecim poremeæajem. To ne znaèi, da se u razlicitim intervalima ne mogu koristiti vise lekova zaredom.
Cetvrti zakon Homeopatije je zakon minimalne doze.
Haneman je došao do zanimljivog otkriæa, da, kada, preparate razredi i žestoko promuæka, oni zadrzavaju svoju potentnost i pored znaèajno umanjene koncentracije. Ovo je nazvao potencizacija, dok je sukcesivno umanjene doze, koje je dobijao razreðivanjem nazvao potencama. Za razliku od oficijene medicine koja zastupa princip veæa doza - jace dejstvo, homeopatski preparati pokazuju:
1) da tzv. niske potence, odnosno, mala razblaženja, imaju kratkotrajno i površno dejstvo;
2) da srednje potence deluju duže, i da je opseg simptoma na koje one utièu širih i dubljih razmera;
3) da su visoke potence, najveæa razblaženja, najfundamentalnijeg delovanja, kao i da se njihov uticaj nastavlja jos dugo nakon sto se prestanu koristiti.
Tesko je objasniti da mikro doze preparata, razblazene i iznad Avogadrovog broja (6,023 x 10na 23) izazivaju veoma snazne reakcije, cak i kad u rastvoru nema ni jednog jedinog preostalog molekula leka. Haneman objasnjava da organizam odbija jake doze leka, da, što je veæe razblaženje, lakše se uklapa u organizam i ima jaèi efekat na energiju.
Novija tumaèenja se objašnjavaju konceptima informatike. Prema njima, i posle najveæih razblažavanja, rastvorena supstanca ostavlja svoj otisak u rastvaraèu. Taj otisak ima kvalitet autoreplikativnosti, tako da može da se reprodukuje kao informativni sadržaj koji odgovara potrebama osobe.
Homeopatija je u primeni više od 170 godina. Danas, širom sveta, ima više desetina hiljada homeopterapeuta, izlaze struèni èasopisi, postoje škole, skupovi. Veliki broj lekara se sve èešæe usavršava u ovoj oblasti. U Francuskoj, npr. homeopatija je zvanièan vid leèenja, pod redovnim zdravstvenim osiguranjem. Osim veoma stabilne farmakopeje sa preko 2000 lekova, homeopatija raspolaže i odreðenim brojem lekova koji se mogu koristiti za samopomoæ i uzajamnu pomoæ. U poreðenju sa eksplozivnim rastom cena troškova farmaceutskih preparata i troskova leèenja, cena homeopatskog leèenja je skoro zanemarljiva, a bogato iskustvo homeopatskih terapeuta, lièno i klinièko, ukazuje na široke moguænosti primene. Danas se, i u zvaniènim medicinskim èasopisima, objavljuju istrazivaèki radovi kojima se dokazuje efikasnost ove metode.
Sat 28 Oct - 8:01
